|
14. novembar 2009.  Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji objavio je u septembru 2009. godine dva važna izveštaja: Ljudi na margini (3) - Izveštaj o stanju u socijalnim ustanovama za smeštaj dece i omladine bez roditeljskog staranja i dece i omladine sa poremećajima u ponašanju i Ljudi na margini (4) - Izveštaj o stanju u socijalnim ustanovama za smeštaj dece i omladine ometene u mentalnom razvoju, odnosno za odrasle ometene u mentalnom razvoju i duševno obolela lica. Osnovni cilj ovog projekta jeste da se ostvari objektivan uvid u stanje u socijalnim ustanovama i da se, na osnovu sumiranih rezultata i uočenih nedostataka, daju odgovarajuće preporuke pojedinačnim ustanovama, i ukaže na sistemske probleme i nepravilnosti na nivou države. Kratak pregled izveštaja (iz rezimea) - LJUDI NA MARGINI (4) - Izveštaj o stanju u socijalnim ustanovama za smeštaj dece i omladine ometene u mentalnom razvoju, odnosno za odrasle ometene u mentalnom razvoju i duševno obolela lica Prelazak na vaninstitucionalni model zaštite zahteva ozbiljne pripreme i reorganizaciju kompletnog društva, i zato se ne može sprovesti bez visokog stepena jedinstva i saradnje svih institucija sistema. Pošto Srbiji nedostaje taj ključni element, reforma socijalne zaštite se odvija sporije nego što bi trebalo. Stručni tim Helsinškog odbora je obišao dve najveće ustanove za smeštaj dece i omladine stepena umerene, teže i teške mentalne ometenosti – u Sremčici i Veterniku, najveću ustanovu za smeštaj odraslih lica stepena teže i teške mentalne ometenosti i duševno obolelih lica – Zavod „Male pčelice“ u Kragujevcu, i Dom za smeštaj odraslih lica stepena umerene i teže mentalne ometenosti u Tutinu. Posete su realizovane u periodu maj-jun 2009. godine, a rezultati su, kao i u prethodnim izveštajima, dati u obliku studije svake pojedinačne ustanove i to kroz sledeće aspekte: uslovi smeštaja, osoblje, sadržaji i organizacija rada sa korisnicima, kontakti sa porodicom i zajednicom, i garancije prava i sloboda korisnika.
Što se tiče uslova smeštaja, izuzev Doma u Tutinu ostale tri socijalne ustanove zauzimaju veliku površinu na kojoj se nalazi više objekata. Izgled objekata i organizacija smeštaja u znatnoj meri podsećaju na specijalne psihijatrijske bolnice: udaljeni su od gradskog jezgra, paviljonskog su tipa, sa dugačkim hodnicima i višekrevetnim sobama. U sve četiri ustanove su uložena određena sredstva u renoviranje prostora i opreme, ali nedovoljno da se uslovi smeštaja svih korisnika podignu na zadovoljavajući nivo. Upadljivo je da su za „bolja vremena“ svuda ostavljeni objekti u kojima su smešteni korisnici sa najtežim smetnjama u mentalnom funkcionisanju. Očigledno je da uslovi smeštaja ovih korisnika odražavaju odnos koji prema njima imaju, kako profesionalci, tako i društvo u celini. Od njih se ništa ne očekuje i za njih se ništa ne planira. Ukupni uslovi života osoba sa težim i teškim smetnjama, ozbiljno narušavaju ljudsko dostojanstvo. Imajući u vidu strukturu i enormno veliki broj korisnika, dodatni problem predstavlja i nedovoljna obučenost osoblja. Naime, osnovni obrazovni profil zaposlenih je takav da najčešće ne pruža znanja i veštine potrebne za kvalitetan rad sa osobama kao što su štićenici ovih ustanova, pa je svuda prisutna potreba stručnog usavršavanja zaposlenih koje bi doprinelo povećanju njihovih profesionalnih kompetencija. Planiranje aktivnosti za svakog konkretnog korisnika vrši se na osnovu procene stepena mentalne ometenosti, a ne na osnovu procene potreba koje korisnik ima i razmatranja vidova podrške potrebnih za ostvarenje tih potreba. Zbog toga, najveći broj njih ostaje uskraćen za osnovna ljudska zadovoljstva, za uspostavljanje životnih navika i sticanje bazičnog životnog iskustva. Najvećem broju osoba sa mentalnim poremećajima nisu dostupni ni obrazovanje, ni zapošljavanje. Ukoliko se ne osmisle programi za njihovo osposobljavanje (u ustanovama ili van njih), oni će ostati doživotni zatočenici institucionalnog načina zaštite, jer neće biti osamostaljeni ni u elementarnom smislu. Budući da ih društvo u najvećoj meri diskriminiše i stigmatizuje, osobe sa mentalnim smetnjama imaju najlošiju komunikaciju i najmanje kontakata sa spoljnim okruženjem. Treba pomenuti da korisnike veoma retko obilaze i porodice, kao i centri za socijalni rad. Međutim, kontakti koje bližnji održavaju sa svojim srodnicima koji su smešteni u ustanovama nisu pokazatelj samo njihovih pojedinačnih odnosa. Odnos države prema osobama sa mentalnim teškoćama prenosi se i na privatne relacije. Država je oformila glomazne ustanove udaljene od većih urbanih centara i, uopšte, od mesta stanovanja korisnika, praktično ih izolujući, zbog čega je srodnicima veoma teško i materijalno i vremenski da sa njima ostanu u kontininuiranom kontaktu. Takođe, država nije prepoznala potrebu za programima koji bi porodicama mentalno ometenih osoba pružili podršku za uspostavljanje i očuvanje kvalitetnog odnosa. O garancijama prava ove populacije, gotovo da je izlišno i govoriti. Deca i mladi sa mentalnim smetnjama podležu kategorizaciji koje se najčešće nikad ne oslobode. Dosta odraslih korisnika ima od detinjstva kategoriju ometenosti, odnosno, naknadnu psihijatrijsku dijagnozu koja ih prati doživotno. Pri tom, veliki broj odraslih ima i oduzetu poslovnu sposobnost čiju reviziju, takođe, niko nikada nije tražio. U ustanovama se nalazi značajan broj korisnika za koje i osoblje smatra da su neosnovano kategorisani, i koji bi mogli samostalno da funkcionišu ukoliko bi imali podršku zajednice. S obzirom da kategorisanje osobe vodi uskraćivanju i ograničavanju mnogih ljudskih prava (na obrazovanje, zapošljavanje, učešće u javnom životu itd), nema sumnje da su korisnici ovih socijalnih ustanova (uz „pacijente“ specijalnih psihijatrijskih bolnica) najugroženija kategorija stanovništva. |
